Према нашим познатим археолозима и историчарима, који су у више наврата вршили ископавања на овом локалитету, Борачки крш био је насељен неколико хиљада година уназад.

Прво утврђење, поставили су Римљани којима је било значајно као осматрачница и чувар значајног римског пута који пролази подножјем крша.

Још у време Властимира, помиње се ово подручје као део српске државе. Коначно и за дужи период то постаје у време Немањића. Дуги низ векова, представљао је бедем српске државе који је штитио наш народ од напада непријатеља са севера. Представљао је важно војно-стратешко место свих средњовековних владара. Они су га радо посећивали, а највећи печат оставио је Деспот Стефан Лазаревић. Он је овде проводио пуно времена и издао је и неке повеље унутар зидина овог славног града. Једна од њих трговински споразум с Дубровачком републиком потписан 1405. године. Овуда су пролазили каравани, путовали рудари Саси, долазили учени монаси, занатлије и уметници да раде на тврђави и задужбинама.  Њоме је пролазила саобраћајница која је спајала Београд, рударске центре на Руднику, а затим клисуром Ибра и долином Рашке водила ка Дубровнику. Тим путем стизали су каравани са луксузном занатском робом, а враћали су се натоварени српским сребром, златом, кожом, вуном, воском, вином, медом и сиром. Коначни пад овог Борча десио се заједно са падом Српске деспотовине.